Ako planiraš da živiš sa mnom...

Ako planiraš da živiš sa mnom moraćeš da se navikneš na mnogo knjiga. Saplitaćemo se preko njih dok ujutru još uvek pospani tražimo levu čarapu, jurimo da se umijemo i popijemo crnu kafu bez šećera, onako sa nogu.

Padaće ti na glavu dok pokušavaš da otvoriš prozor. U sobi je zagušljivo, ceo dan nisam provetravala. Samo sam pisala, plakala i spavala.

Neke nove novcijate knjige sakupljaće prašinu.
Nepročitane
Netaknute.

Druge će se pak raspadati, ispadaće iz njih razne beleške, brojevi telefona zapisani na parčetu papira, imena otrgnuta od zaborava. Stranice će im biti umrljane kafom i čokoladom. Ižvrljane, jer ako ne zapišem misao u trenutku kada se pojavi u mojoj glavi, posle sve odnese vetar. A prava je šteta. Neke ideje su mi zaista bile dobre, ali ih se više ne sećam. Znam samo da su bile dobre.

Biće tu knjiga sa posvetom i onih kupljenih ali nikad poklonjenih jer mi je bilo teško da se razdvojim od njih, pa sam ih jednostavno zadržala za sebe.

A tu je i ona jedna koju sam kupila dok si me čekao na hladnom januarskom danu ispred lokalnog supermarketa. Magla se lagano spuštala, promrzle ruke ugurao si u džepove jakne. Posmatram te dok čekam red na kasi i pitam se o čemu razmišljaš. Volim te.

Umalo da zaboravim, pored knjiga imam i jedan mali kaktus. Obećavam ti da ga nećeš ni primećivati. Ne znam odakle mi, čini mi se da sam ga dobila na poklon za jedan rođendan. Od koga, stvarno se ne sećam.

Kad smo već kod sitnica imam i nekoliko šolja za kafu i čaj. Uglavnom ih koristim za kafu. Zapravo, uglavnom koristim samo jednu, malo okrnjenu. Ali ne traži od mene da se razdvajam od ostalih. To ne mogu. Smestiću ih u kredenac u kuhinji, ne zauzimaju puno mesta, a meni su ceo svet.

E, da i jedna macu. I nju dovodim sa sobom u naš mali zajednički stan. Sasvim obična maca, ali malo tvrdoglava i željna slobode. Ponekad je nema par dana, ali se gotovo bez izuzetka vrati kada se zaželi mažnje i pažnje. Maca i ja delimo istu ljubav prema knjigama. Doduše ja ih čitam i pišem, a ona spava na njima. Čak me i malo podseća na mene. Oseti da sam u nekoj žurbi, da moram da završim priču na kojoj radim, da me rokovi pritiskaju sa svih strana , da mi treba "prostora i vremena", i jednostavno se izgubi. A onda se vrati posle par dana, isto tako iznenada kao što je nestala. Priča je gotova, ja već počinjem da se pitam gde se denula maca i tako u krug.

Maca nema ime. Smislićemo ga zajedno. Maca nije svojevoljno postala deo mog života. A nisam se ni ja samo probudila jedno jutro i odlučila da želim macu. Znaš da baš i nisam odgovorna kada su kućni ljubimci u pitanju. Macu mi je donela sestra i sve je trebalo da bude privremeno, dok joj ne nađe dom. Posle smo maca i ja jedna drugoj prešle u naviku i tako je ostala.

Čoveku su navike potrebne kao vazduh i voda. Kada svakodnevica krene da nas melje potrebno nam je nešto za šta možemo da se uhvatimo - navike, sitni rutali, malo krzneno stvorenje koje nas uvek čeka.

Planirala sam da maminu pisaću mašinu smestim na trpezarijski sto. To je samo privremeno. Dok ne sredimo radnu sobu...Nadam se da se ne ljutiš.

Mislim da je to sve za sada. Ako se nečeg setim, pisaću ti.

P.S. Nadam se da još uvek želiš da živiš sa mnom.

Milica.