Možda...

izvor: weheartit

Još jedna kafa koju ispijam dok preko puta mene sedi moja baka. Ćutimo čini mi se nekih desetak minuta, možda i manje. Ona juri neku zamišljenu mrvu po stolu, ja gledam u svoje prste i razmišljam kako mi se ne sviđa ovaj lak koji sam juče kupila.

Meni tišina uopšte ne smeta. Naprotiv, odmara me. Često mi je preko glave ljudi i njihovih besmislenih reči. Ne volim da pričam o vremenu, emisijama na TV-u i o tome šta je mama kuvala za ručak. To mi dođe kao čisto gubljenje vremena. Bolje je da ćutimo dok ona juri svoju mrvu a ja zurim u svoje nokte. Dovoljno je što smo zajedno.

• Bojim se da će te ostaviti. 

  Ovom rečenicom baka iznenada prekida tišinu. Glas joj je tih, dah joj miriše na neku tugu.

• Molim?! 

Ništa mi nije jasno. Da li to baka razmišlja naglas a da toga nije ni svesna? Ili je to neka rečenica iz serije koju je danas gledala, pa joj je sada pala na pamet?

• Bojim se da će te ostaviti. Razmišljam o tome ceo dan. Rekla sam to danas i tvom tati. Mami nisam smela, ona ne voli takve razgovore. Ali stvarno se bojim. Znam da bi ti to loše podnela. Uvek si loše podnosila takve stvari...

Pali mi se lampica u glavi i shvatam da se to odnosi na Marka i mene. Ne znam da li su i vaše bake takve, ali ova moja često brine i to bez razloga. Stalno se bori sa nekim svojim scenarijama, pokušava da napiše romantičnu komediju, ali se gotovo uvek radi o nekoj tragediji koja preti da se pretvori u horor.

• Možda i hoće bako, ko će ga znati.
  


• Kako to misliš možda?
  

• Tako lepo. Možda će me ostaviti.
  Možda ću ja njega.
  Možda će me zaprositi.
  Možda ćemo se venčati i udomiti psa. Ovo za psa je malo verovatno, ali možda ko zna.
  Možda ću mu roditi dvoje dece.
  Možda će jedno od njih imati njegov osmeh, a drugo voleti da čita i piše kao ja.
  Možda nam se omakne i treće, ono najmanje koje posle cela porodica razmazi.
  Možda ćemo se razvesti posle nekoliko godina, kad se zasitimo vrlina i počnemo da primećujemo mane jedno drugom.
  Možda ćemo se preseliti negde gde je stalno toplo.
  Ne podnosim kad su mi stopala hladna.
  Možda ćemo kupiti onu kuću o kojoj godinama maštamo.
  Ja ću imati svoju radnu sobu prepunu knjiga.
  Deca će se po ceo dan igrati u dvorištu.
  Posmatraću ga kako svako jutro kuva kafu onako sanjiv.
  Slavićemo neke naše datume.
  Nosićemo rasparene čarape.
  Komšije će nas ogovarati što preglasno vodimo ljubav...
  

Opet se između nas dve uvukla stara tišina. Znam da nije očekivala ovakav odgovor. Nisam ni ja. Jednostavno je izašao iz mene i sad više nema nazad. Ne mogu da progutam te reči i da se pravim da mi se sviđa njihov ukus.

• Lepi su ti nokti. Je l` ti to neki novi lak? 

Neuspeli pokušaj bake da skrene sa neprijatne teme koju je sama iznela na sto.

• Hvala što brineš, ali šta god da se desi ja ću to prihvatiti tako kako jeste. Nećemo da sedimo ovde i brinemo. Neću da hranim svoje strahove, da bih se jednog jutra probudila sa glavom u njihovim čeljustima. Ovaj trenutak je sve što imam. Prošlost je tamo negde iza mene, a budućnost je neizvesna.
  

Opet tišina. Rasteže se po celoj kuhinji kao ižvakana žvaka. Lepi nam se za prste. U srednjoj školi sam imala jednu profesoricu koja je na sred časa umela da izvadi žvaku iz usta, tegli je među prstima i onda nastavi da je žvaće. Odvratno. 

• Sutra ću praviti pitu sa zeljem.


• Dovešću i Marka na pitu. Možda mu se dopadne pa reši da me ipak ne ostavi. 

Na uglu usana počiva joj blagi osmeh. Jedna baka koja večito brine danas je poražena na svojoj teritoriji.

• Možda...