Godišnjica

izvor: weheartit

Za dva dana nam je godišnjica.
Deset godina braka.

Verenički prsten me prvih nekoliko dana žuljao. Nosim ga na domalom prstu leve ruke zato što istinski verujem u starinsku priču da upravo tuda prolazi vena amoris - vena ljubavi. Stalno posmatram taj prst, kao da ne pripada mojoj šaci. Vrtim prsten čas na jednu čas na drugu stranu, pokušavam da se uverim da se sve to stvarno dešava, da se neću iznenada probuditi i shvatiti da je sve bio samo jedan od onih snova posle kojih terate sebe da silom zaspite i dovršite ga.
Posle nekog vremena počela sam da se plašim da ga ne izgubim. Prsti su mi prilično žgoljavi i lagano bi mogao da mi spadne dok perem ruke i nepovratno nestane sa vodom i sapunicom.

Sad kad smo vereni podrazumeva se da zajedno idemo na porodična okupljanja. Da se razumemo, što se mene tiče ništa se ne podrazumeva i ništa se ne mora. Ima jedna stvar sa tim porodičnim okupljanjima koju vam nisam rekla - ne podnosim ih i tačka. Svi ti ljudi sa kojima smo u krvnom srodstvu, za mene predstavljaju samo bezbroj stranaca za jednim stolom. Teme koje su se izlizale podsećaju na čarape koje su sve tanje i tanje na mestima predviđenim za petu i prste. Sva ta pitanja koja zadiru u moju intimu:

• Milice draga, kad planiraš da se udaješ? Ne misli tetka ništa loše, nego eto vereni ste već tri godine, da nije malo mnogo? Ajde pravite tu svadbu da se tetka veseli dok je još živa, pa onda decu da stvarate...

Moja sestra, koja inače ne ume da ćuti, svoju pažnju sa masline koju juri po tanjiru, preusmerava na tetku i uspeva da je ućutka samo jednom rečenicom:

• Tetka ti baš planiraš dugo da živiš. 

Vole ljudi da zabadaju nos tamo gde mu nije mesto više nego leba da jedu.

Ta ista tetka se na svadbi napila, polomila nekoliko čaša, okrnjila keca, umazala skupoceni komplet mladenačkom tortom i gurala se da uhvati bidermajer. Marko je posmatrajući sve to kroz smeh prokomentarisao:

• Nadam se da nisi na tvoju tetku. 

Ja se nadam da nas dvoje za, dvadesetak godina, nećemo postati deo radoznale robine, koja čak i na sahranama nađe da se hvali fakultetom koji je njihov prvenac upisao i krene da traži njegovu sliku po novčaniku. Ne pitajte me kako znam.

Izabrati pravu venčanicu za mene je bilo veoma stresno iskustvo. Nedeljama sam vukla sestru za sobom od jednog do drugog salona. Noću nisam mogla da spavam, u glavi su mi se mešale nijanse i materijali. Potraga za savršenstvom uzaludan je posao od samog starta. Savršenstvo ne postoji.

Od mog prvog ulaska u salon venčanica prošlo je dva meseca, možda i malo više. Bila sam očajna, ništa mi se nije dopadalo. Sve haljine su mi nekako čudno stajale. Počela sam mislim kako je to možda neki znak. Možda meni nije suđeno da budem mlada.

Sestra me nagovorila da potragu za "onom pravom" sa Novog Sada proširimo na Beograd, inače ću ovim tempom do svadbe imati samo cipele. Malo sam tugovala, moram priznati. Mnogo volim Novi Sad, i sve što me natera da ga zamenim Beogradom rastužuje me na neki čudan način. To je jednostavno nešto između Novog Sada i mene.

U jednom Beogradskom salonu sačekala nas je ljubazna starija žena. Verovatno je na mom licu pročitala očaj pomešan sa strahom. Spadam u one ljude koji ne mogu da sakriju svoja osećanja. Smatrala sam to svojom najvećom slabošću. Međutim, sa godinama sam se uverila da sve ono što nas čini otvorenim i ranjivim u isto vreme nas čini prelepim.

Dok sam probavala venčanice jednu za drugom, ona je stajala oslonjena na pult i vrtela bombonu po ustima, tako da joj je čas bila na levom, a čas na desnom obrazu. Salonom se širio prijatan miris šumskog voća. Kada se posle nekoliko minuta izborila sam bombonom, tiho je izgovorila:

• Ako za deset godina, dok budeš gledala fotografije sa svog venčanja, poželiš da obučeš tu istu haljinu, onda si dobro izabrala. Tako je to draga moja i sa haljinama a bogami i sa ljudima.

Te reči me prate godinama. Mogu da se primene na mnoge stvari u životu, besmisleno je ograničavati ih samo na izbor adekvatne venčanice.

Za dva dana nam je godišnjica.
Deset godina braka.
Troje dece.
Snovi koji su veći od nas dvoje. 
Stan uzet na kredit i kola otplaćena na rate.
Nekoliko zajedničkih letovanja.
Jedno zimovanje.
Bezbroj zajedničkih kafa.
Jedna ozbiljna svađa.
Jedan mali sivi kofer koji je spakovan stajao tri dana.
Nisam imala hrabrosti da odem. 
Neprospavane noći, ponekad zbog ljubavi, ali češće zbog dečje temperature.
Prvo sam rodila devojčicu.
Dali smo joj ime Danica.
Zatim je došao Tadija.
Moj tata se beskrajno obradovao muškom potomku.
Ja sam srećna što sam dobila priliku da volim i devojčicu i dečaka, na neki svoj način.
Sasvim neplanirano, našu malu porodicu upotpunila je Luča.
Rođena u zoru, simbolizuje svetlost.

Deset godina kasnije, ležeći na žutoj sofi, gledam slike sa našeg venčanja. Marko i deca odavno spavaju. Navikli su da ja kao pisac poslednja idem u krevet. U tišini prebiram po uspomenama, i dok pažljivo brišem prašinu vremena sa svake, shvatam da više ne osećam strah koji sam osećala pre deset godina. Nema ga. Iščezao je. Sećam se da sam sebi postavljala bezbroj pitanja i da nisam mogla da nađem odgovore. Sada su odgovori tu, vidim ih pred sobom jasnije nego ikad.

Ponovo bih obukla istu venčanicu, u to nema sumnje. Ali ono što je daleko bitnije jeste da bih se ponovo udala za istog muškarca.

• Odlučila sam da se udam za tebe. 
• Mislilo sam da si odlučila da se udaš za mene pre deset godina. 
• Ono što je važno jeste da biram to da uradim danas. I svakog dana. *

* U vreme kada je nastajala priča čitala sam knjigu "Kad je Niče plakao", tako da je ovaj dijalog preuzet iz knjige da bi poruka priča čitaocima bila jasnija.