O čemu razmišljam dok pijem kafu

Jedno sasvim obično majsko jutro. U ovo doba godine sunce je još uvek nežno prema nama. Sedim u bašti kafića, ispod zgrade u kojoj živim, i dopuštam mu da lagano miluje moju bledu i umornu kožu. Rođena sam u malom vojvođanskom selu. Tamo svako poznaje svoje komšije. Tamo je sramota kada sedneš sam na kafu ili ne daj Bože priznaš da ideš kod psihologa. Sa velikim gradom je druga priča. U velikom gradu ljudi žive svako za sebe i deluje kao da ne znaju kako da se približe jedni drugima. Razdaljina je svakog dana sve veća i veća. Jednog jutra se probudiš i shvatiš da ne poznaješ osobu koja spava sa druge strane jastuka. Ni samog sebe više ne poznaješ. Čije se to lice svakog jutra pojavljuje u ogledalu?

Naručujem isto što i uvek – kapućino. Dopuštam sebi da uživam u miru i tišini ranog jutra i dok čekam kafu, misli počinju lagano da mi lutaju. E pa drage misli ja sam ovog puta spremna! Pre nego što sam izašla iz stana ubacila sam u torbu jednu šarenu sveščicu rešena da zapišem sve što mi padne na pamet.

Za sto preko puta mene sedaju baka i deka i naručuju dve turske kafe. Deka svoj ratluk ustupa baki. Ako to nije ljubav, onda ja ne znam šta je ljubav. Svoju pažnju usmeravam na njihov razgovor. Danas im je godišnjica i to ni manje ni više nego četrdeseta. Rešili su da naprave malu promenu, i da kafu popiju u kafiću, umesto da je kao i obično kuva baka, dok deka čita novine kraj prozora. Dok ih posmatram pada mi na pamet rečnica iz romana koji sam sinoć čitala:

“Kako iko ima snage da voli toliko dugo?”

Koliko je kompromisa stalo u tih četrdeset godina, koliko svađa, suza, ljubavi, praštanja i nežnih reči? To samo njih dvoje znaju. Valjda je suština da možemo da budemo složni i kad se ne slažemo. Da možemo da volimo jedno drugo čak i ako ja pijem gorku kafu, a on u svoju strpa toliko šećera da to više nije kafa nego dezert. Jer ljudi mogu voleti jedno drugo uprkos svemu.

“Volite se sve dok više ne možete da živite jedno bez drugog. Čak i ako na kratko prestanete da se volite, ipak ne možete da… živite jedno bez drugog.”

Puštam baku i deku da uživaju u svojoj ljubavi i kafi i zapisujem nekoliko rečenica u svoju svesku. Nedaleko od mene sedi izrazito lepa žena. Već na prvi pogled se vidi da je sve na njoj skupo – od odeće, preko nakita pa sve do parfema koji ispunjava baštu kafića. Naručuje kraći espreso sa malo hladnog mleka, otvara svoj macbook i kreće užurbano da kuca po tastaturi. Ni u jednom trenutku nije podigla svoj pogled sa macbook-a, samo ga povremeno preusmeri na telefon i zatim se brzo vrati kucanju. Nije čak ni primetila konobara koji joj doneo kafu.

Čime god da se bavi verujem da je uspešna. Nažalost deluje mi kao jedna od onih ljudi koji su se “skrasili”. Na skali svih mojih strahova strah od skrašavanja je negde pri vrhu, odmah posle straha od zmija i liftova. Ne želim da se skrasim ni u jednom segmentu svog života. Ne želim da se udam zato što je i meni i njemu vreme, nego zato što se volimo. Ne želim da večno jurimo neke događaje i avanture, da bi nam brak imao smisla. Želim da nam bude dosadno, da zavolimo rutinu. Ne želim da rađam decu zato što mi biološki sat otkucava. Pobogu, valjda je potrebno da se deca žele. Valjda je potreno da oboje želimo decu. Ne želim da se skrasim na nekom radnom mestu zato što je plata dobra i šef je podnošljiv, mislim kreten je ali je podnošljiv. Želim da radim ono što volim, da mi posao bude uživanje a ne obaveza.

Ja verujem da su nam talenti dati sa razlogom, da su ljudi stvoreni da se vole, da rutina i dosada ne ubijaju ljubav, da je važno sećati se početka, jer kad sve ode dođavola, ili vam se bar tako čini, lepo je podsetiti se prvog poljupca, prvog jutra kad ste se probudili jedno pored drugog, prve popijene kafe… Lepo je podsetiti se kako je ljubav počela.

Jutro lagano odmiče i kafić se ispunjava ljudima. U ćošku kafića, skrivena od radoznalih pogleda, sedi jedna devojka i čita. Osećam se tako tužno što među svojim bliskim ljudima nemam nikog ko voli da čita. Kako bi to bilo divno deliti knjige sa nekim, obeležavati rečenice i pasuse koji ti se sviđaju i na taj način prenositi tajne poruke, samo vama poznate. Bilo bi to kao da ideš na putovanje sa nekim, možda čak i lepše. Jer čoveka je najlakše upoznati kroz knjige koje čita.

Ugledala sam dno svoje šoljice. To je znak da platim račun i lagano se uputim ka svom stanu. A ako vas zanima šta sam zapisala u sveščicu koju sam ponela sa sobom obratite pažnju na rečenice koje su pred vama.

Svako od nas se bori sa nekim svojim strahovima i demonima, dok istovremeno piše svoju životnu priču. Ali na kraju dana svi smo mi samo ljudi i svi težimo istim stvarima, svi nešto tražimo. A šta je to nešto?

“Nešto za šta može da se uhvati. Nešto za šta može da se bori. Nešto čemu može da se nada.”